NA 1700 KM

Jutros pričam sa majkom na telefon i kažem da sam poslala unučetovu sliku da ga vidi.
-." E moja Nerice", kaže mama, "pa ja već podugo ne vidim lica samo konture"
Ja se sva snuždila, krivo mi što mi prije nije rekla.
-" Nisam, ne volim da govorim o onome što mi se ne sviđa" , smijući se odgovara mama.

- "Bogme majka neću ni ja tebi govoriti šta je sa mnom", izokola je ružim
- "Ja ko mi kaže!", odgovara kroz smijeh mama a meni lijepo ko da mi je ovdje uz mene pa razgovara.

Tako nas dvije jutro najčešće počinjemo smijehom na razdaljini od 1700 km. A bogme, blizu mi, k'o da je ovdje u sobi. Draga moja pametna mama.

25.2.2016. uveče