To "danas" je tek pramac broda na pučini;
val do vala hrli,
voda se obrušava na palubu
pa povlači
odnoseći sa sobom
sitne predmete i stvari.
Sve je postalo katastrofa.
 
Svi pozivi u pomoć koje šaljem
vraćaju mi se u ehu sopstvena glasa,
nastavljam biti vapaj u kamenu.
Muče me riječi koje
niti znam da rodim,
niti znam da pobacim
(makar u krvi).
 
Doći će dan kada neću moći reći "kraj",
jer kraj će već biti.
Uvenuće i najmanja zelena nit
nikla sve do tragova vojničkih čizmi.
Otvoriće se zamagljeni prozori,
propuh će da raznese snove,
rašćupana malena gnjezdašca
rasuta po čoškovima ove
zatvorene sobe
u kojoj se oduvijek
privremeno boravilo.
 
I dalje bih htjela balade,
serenade i simfonije,
cvrkut ptica, lavež pasa,
cik zore...,
htjela bih iz svaštare snove.
Umjesto smiraja,
u goluždravo ptiće se,
sve stareći,
pretvara ova višeglava aždaja.
 
I strahuje.

A znam, robot sam perfektne konstrukcije
ljudska katarza počela rođenjem,
moj nestanak, strašan samo meni,
biće tek  jedno
isključeno vrijeme.
Alijandro Burdisio Berda, Villa robot

Alijandro Burdisio Berda, Villa robot

Retour à l'accueil