Sanjala sam da na drugim krajevima planete
ljudi imaju sasvm drugačije domove,
da ima sve različitih boja,
čudnih svjetova,
biljki,
zvukova i još mnogo dimenzija u koje se ulazi
za sreću i ljepotu.

Mislila sam da su bivši vijekovi romantični jer
sve je drugačije od danas,
žene nose tako prekrasne haljine
svi muškarci su junaci,
mnogi se vole,
ljudi ne trebaju domove,
nekako drugačije se živi
drugačije sanja.

Sanjala sam
da je čovjek u suštini dobar i da je samo
pitanje odgoja na koju stranu će se okrenuti.
Sanjala sam ljubav
i stalno govorila
danas se dešava,
ovo je pouzdan znak
novog života.
Svašta sam sanjala,
bila poslušna,
kroz snove putovala
otkidajući san po san
dok se planeta nije skupila u jednu tačku
i sve postalo samo projekcije ovoga duha
kojem je zvjezdana vasiona
jedini dom.

Tu sam stala.
Ljudi su postali tačke dodira spoljnjeg oklopa
kojeg i ne vidim,
dok oči ostaju širom otvorene,
meni se sve više spava.

NB, januar 2017

SVODJENJE U JEDNU TACKU
Retour à l'accueil