OGLEDALCE MOJE

Elem dva puta sam ga ženila. Prva žena je bila plavo bijela, ljepotica, malo veća od njega ali zato pametnija 1000 puta. U svemu je prednjačila, njega izvodila iz kaveza, vraćala, ako bi se zagubio i cvilio negdje, osluškivala i išla po njega. Onda sam jedan dan otvorila vrata balkona da nešto uzmem, ona je preletila kao munja njihovu sobu, hodnik, cijelu kuhinju i izjurila! Konstatovah da i nije čudo da se spasila i od nas i od "sina" kakva je pametnica bila.

Njegovo zavijanje da je dozove nisam mogla dugo slušati, otišla sam i kupila novu papigicu sada žute boje da se, možda, po karakteru bolje slažu. Ali umjesto slaganja dobili smo u kući napastan par koji se neprestano skoro svađao, zavijao, pilio!

Morala sam ih pokrivati čaršafom da ušute! I tako prođoše još tri godine, navikli se i mi na njihovu buku i žaganje, oni na naše "TIŠINA!". On uz nju naučio da sam izađe iz kaveza, malo proleta i vrati se, ova nije bila puno pametnija od njeg, tek malkice, ne drastično da su proživjeli zajedno u stalnoj svađi tri godine. Ove zime, negdje oko Nove godine, ona poče nekoliko dana strašno jesti, bez prestanka, i onda jedno jutro osvanu malena paperjasta grudica nježna žutila u čošku kaveza. Iznijela sam je i bacila u rijeku da otplovi, pratile je patke i galebovi ...on . ništa, ni da je doziva, ni tuge, ni očaja. Odlučih da ga više ne ženim, pet mu je godina ne žive te ptice mnogo dužea i ko zna koji novi belaj bih u kuću dobila.. Neko me posavjetova da je najbolje da mu kupim ogledalce, da parovi kada su zajedno vrište jedno na drugo i kriče, a da ogledalo pomaže da ne misli da je sam. I tako postavih okruglo ogledalce da visi u sredini kaveza, prvih dana ga nije pogledao ali onda primijetim da se skroz ušutio, ne izlazi napolje ni kada ostavim kavez otvoren. Kad ono vidim ga kako stoji ispred ogledala i gleda se. Satima tako mirno, zatvori oči, uspava se, probudi se i šutke nastavi buljiti u sama sebe.

* Pa pomislih, i mi ljudi ko i ptice!... Bogme znam mnogo ljudi koji bi se ušutili sa ogledalom ispred samih sebe.... Uostalom ne tražimo li baš sebe u očima drugih?
ili
* Pa pomislih, i mi ljudi kao ptice. Za života tražimo partnere, žalimo se, zavisimo, svađamo a na kraju ispada da je za mnoge i bilo dobro da ostanu sami. Najveći sevap bi bio pokloniti im ogledalo u kome će se gledati i uživati u sebi , jer ni sa kim drugim nikada i nisu bili do sa samim sobom. Ispred ogledala im je oduvijek bilo jedino pravo mjesto!