O LJUBAVI, i još ponešto iza ekrana

Iz njegovih velikih okruglih očiju je zaiskrila radost kad me ugleda. Priđe mi brzim skokom i prije nego se snađoh obliza me. Zasmeta mi pa se okrenuh i rekoh " Mir Galo!: Lezi i čekaj me!".
On se spusti lagano na cimentu kraj izuvenih cipela koje bježena sve strane i spusti njušku na kraj tepiha. Svjetlost nestade iz pogleda kojim me sada prati, ja brzo ulazim , moram da odradim svoje. Sat poslije Galo još leži kraj obuće,kada me vidi diže se, izvija glavu, vežem mu laso oko vrata , izlazimo, on skače od sreće. U šetnji smo, sami nas dvoje. On trčkara kraj mene, zastane , digne desnu nogu pusti tanak mlaz vode pa nastavi. Tamo gdje ima više zemlje prvo pronjuška sve , ukoči se. raširi zadnje noge da bi uz očigledan napor izbacio komad izmeta. Šutim i čekam, kada završi i krene dalje priđem gomili , otvorim papirnu kesu i stavim gomilu unutra do prve kante za smeće. Galo ide od mene i vraća se, povremeno me gurne ili otrći naprijed toliko daleko da se okrene, zalaje, mene zove.... Prolaznici ga posmatraju, hvale, ja im zahvaljujem
LJubav je to, ljudska ili pasja , ne znam, sami smo na svijetu i volimo se nas dvoje...
I sve je tako dok se ne pojavi neka kera, može biti i manja dva puta i već od njega, bila muško ili ženska, isto je. Tada prvo nadigne uši i sluša, onda zategne lanac, sav se ukoči reži pa zalaje i počne skakati prema drugom skotu... Ja vučem uzicu , vičući "Galo, dosta je", on reži izbezumljen, rekla bih "Ne poznaje me!" . Treba mi puno snage da ga vratim na put i nastavim s njim, nekada zna i ukočiti noge da stanem.... eto, ne bude lako, zato i ne volim naše šetnje gradom. To je jedino u ćemu se nikako ne razumijemo nas dvoje. Pitam se šta bi on kada bih ja pri pojavi kakva tipa počela trzati i režati da skočim na njega k'o što bi on na svoje, ili još gore, kada bih počela piškati gdje god namirišem nečije tragove i kakati na svaki komadić zemljekoji mi se dopadne?
A dođe mi i ne bi, bar ponekada, da i ja to radim bilo zgoreg