25 LJUBICA ILI:IME I SUDBINA

Broj 25 od 21.11.2014

- crtica iz djetinjstva

Tetak Ahmet je bio osiromašeni zenički bogataš iz poznate trgovačke porodice. U tim velikim bogatim porodicama nisu se sva djeca školovala, samo najdarovitiji, ostali su rano preuzimali posao i ostajali  bez škole, bili  trgovci kao moj tetak. Rano je on zamijenio bio babu u trgovinama, od posla se nije slamao : nabavljao je robu,  obilazio magaze a onda sjedio sa viđenijim zeničanima « Pod lipom »  eglenisao uz kafe , nekada se i napio ; u magazi su uvijek bile  kalfe i naučnici  da rade.  Išao je tetak redovno u džamiju, klanjao i postio, kurbane klao, sirotinji dijelio.

Kada se tetak bio zamomčio, sve mi ovo pričala mama,  zapelo mu bilo oko za tetku Razu, vitku ko gazela, obrazovanu , smjernu, zeničku ljepoticu. Bila je to 1943,  nena i dedo sa djecom izbjegli iz Zenice u selo iznad Janjića i slabo se imalo.Zenica je čitav rat bila pod Njemcima i ustašama a dajđa Kemo je prebjegao bio u partizane pa su se mamini morali skrivati po selima.    Nakon što je tetku vidio na nekom sijelu tetak Ahmet je se više nije mogao proći, ko čičak se bio zalijepio za curu : počeo dolaziti nenajavljen, donositi darove u hrani i materijalima, dosađivati. Tetka je bila skoro nepristojna sa njim, znala i pobjeći u mahalu da ga ne sretne : nije joj se sviđao a  več se bila obećala drugom, bratovu drugu sa prava Atifu K.  iz Sarajeva.  Sve što je radila čekala je Atifova pisma koji je te godine bio regrutovan u domobrane. A onda su odjednom  prestala stizati pisma i tetka je provodila dane u iščekivanju poštara i poslije njegova prolaza  u novom išćekivanju poštara. Godinu nije bilo ni glasa od Atifa niti se znalo gdje je i šta je, tetka je povjerovala da je mrtav , godine sve teže bivale, Ahmet sve češće u kući. Tako je osvanulo jutro kada je Ahmet presretan, jer je Raza pristala da se za njega uda,  donio na konju topove tkanina da izabere za vjenčanu haljinu i da se posašivaju katovi svim sestrama i braći odijela ...spremala se svadba.

Tetka je imala trbuh do zuba sa Farukom kada je stiglo oslobođenje a sa njim i Atif na motoru sa prokolicom i bivšim posilnim u njoj: Zarobljen pa pušten na frontu vratio se u Sarajevu i sada je stigao da vidi Razu i sazna zašto se odjednom ušutila i nije pisala.   Tako se saznalo  da je tetak potplatio bio poštara i da su pisma završavala u potoku...Ali sada sve džaba bilo , tetka  se bila udala, noseća  i sve je moralo da se zaboravi.

Poslije Faruka stigao je Tarik, tetak je radnju zamijenio konjima i kočijama, onda kamionom, onda nije radio ... bivalo teških godina, tetka se nije žalila, bila je odana kući i djeci i sve se više okretala vjeri. Čak je jednom sanjala i Muhameda Pejgambera u snu a to mogu samo dobri. Ali kada se rodila kći '56 sva kuća je buknula, sve se uskomešalo, tetka lijepa još uvijek je sjedila na ćošku sećije i držala curicu sa prirodnom tamnom surmom ispod očiju u bijelu vezenu jastuku , svekrva Kana sa šamijom svezanoj do obrva na drugom kraju primala goste i čestitke. Nikada tetku nisma vidjela sretniju do tada.

Sestra i ja,a bila mi šesta  godina, smo bile oduševljene bebom i njenim rođenjem, a ja opet obuzeta , ne znam kako i zašto,  mišlju o imenu curice. U jedno jutro kada me mama poslala kroz mahale da tetki odnesem činiju sutlije u meterizu;  sa sestricom, godinu mlađom od mene , sve vodeći je za ruku, došla sam u Šestića put , sjele smo na stepenice i zvale tetku. Ona izašla gore na vrata , između nas povisoki basamci , pokazuje mi prstom da se ne derem, beba spava, da uđemo. Ja skinula cipelice sestrici i sebi i popele smo se u hajat, pa sa tetkom ušle do bebe, zanijemile obadvije od te silne ljepote preda nama; tetku vučem za haljinu u sobu. Pita me šta je a ja joj kažem : "Tetka, Đana i ja smo pričale i mi smo odlučile da se zove Ljubica. Kada je ovako lijepa dajte joj, molimo te, ime Ljubica! Ja bih je tetka samo ljubila i ljubila a i miriše ko ljubičica "....

Tetka me zagrlila pa kaže ozbiljno da će prenijeti tetku kada dođe iz džamije, ali da sumnja. Tetak stigao i tetka mu ispričala ...Otišli do nene i ispričali joj.
-Mazalah, da se zove Ljubica! , rekla nena, mora da joj je ona partizanka mati Rabija na uho šapnula!
Tako se priča o imenu Ljubica i završila. Poslije su prepričavali danima i smijali se Rabijinoj Nerici i njenim idejama. Đani niko nije ništa zamjerio. tetak nastavio ići u džamiju i kiosk sa povrćem otvorio, U porodici ostala priča o meni i imenu Ljubica. 
I danas, kada mati priča o meni zna se  sjetiti moje « Ljubice » i, kao uvijek,  završava priču smijehom. "Tetak ljudima učio hatme i dove, Raza u Islamskoj zajednici u direkciji has-muslimanka postala, našla sebi mira  u vjeri i pokornosti . a Nerica bi da se dijete zove Ljubica. Asli je ovo moje dijete oduvijek mimo svijeta..." .

Ali naša rahmetli Lejla i jeste postala i bila naša treća sestra i ljubica i mirisala ljepotom duše kao ljubičica, sve naše godine. Dugo nam je več nema, a ja i danas kada god vidim ovaj cvijet, mislim na nju i kao da mi njenom posebnom širokom ljudskom dušom miriše.
...................
Zapisano, juli 2013

 
Nakon ovog zapisa , javila mi se Lejlina bratična koja danas živi u Nju Yorku a zove se i ona Lejla , zahvalila na ovaj pomen i duboko dirnuta  saopštila mi da su našu Lejlju ona i njene drugarice sa studija od milošte i zvale Ljubica a nije znala.  
Dotaklo mi je dušu ovo njeno saopštenje i u meni se pojačalo ubjeđenje da se sa nekim sastajemo da bi se djeca rodila  a ne radi ljubavi, da se čovjek rađa jer je trebao biti rođen i da ime kao i sudbinu donosi na svijet sa sobom.

Eto, ja sam to znala več tako rano osjetiti.

Dopunjeno, novembar 2014