ZAPIS O LJUBAVI

Kada su sinovi rasli bio je jedan period u kome su očekivali da su svi dobri i ljubazni sa njima. Edin bi se rastužio na nečiju indiferentnost ili smrknut pogled pa bi dotrčao do mene i upitao "Mama, zašto me taj čiko ne vo

li?" Odgovarala bih da ga niti voli niti ne voli , da ga jednostavno ne pozna i da za ljubav treba čekati da ga neko upozna a onda će ga sigurno i zavoljeti.

Mislim na sebe jutros u ovim dobro zrelim godinama i vidim da sam u toj rečenici u stvari loše učila dijete a dolazilo je iz moje duše pa sam i ja bila u grešci.

Da li sam se u stvari do danas ikada i sama odmakla od tog uvjerenja ? Ko nas to voli zato što nas upozna? Koliko njih stvarno hoće i ima strpljenja i blagonaklonosti da nas upozna? A kakva sam ja prema drugima, jesam li se ja naučila tom istom strpljenju i blagonaklonosti. Koliko ljudi ja volim i znam?

Ili me neuslovna ljubav mojih roditelja učinila bolećivom prema samoj sebi a ja sam tako isto učinila loše mojoj djeci ne učeći ih da se ipak za ljubav treba potruditi i sebe činiti boljim za druge, zanimljivijim, ljepšim, duhovitijim, ...otvorenijim...

Danas govorim sinovima da je u svima nama pola svjetla i pola tame, da smo često zbunjeni sobom, pogođeni drugima, pogođeni životom i da se na ljubavi niti može insistirati niti čekati ...tek prolaziti kao kraj cvijeća ...neko će zastati i pomirisati ružu, neko će je uskinuti , neko je neće ni vidjeti ...

Ali nisam sigurna opet da sam u pravu i pitam se i dalje šta je to ljubav i tužna sam i ne razumijem kada me neko meni drag neće u svojoj blizini ili kaže da me voli a ne čini ništa za moju sreću.

Čak , vidim, ni moja djeca, koja su danas odrasli ljudi.

A šta ako je čovjek mašina sa uprogramiranom funkcijom ljubav koja ima svoje uslove strogo precizne i sve je varka osim sudbine?